TRANSKRIPT SA PROMOCIJE AUTOBIOGRAFIJE PROF. MARKA MUNJIZE „FUGA ZA BAJAMAMA OD DINARE DO AVALE (Autobiografija o spoznaji sebe i duše psihijatrije)“ KOJA JE ODRŽAANA U RIMSKOJ DVORANI BIBILIOTEKE GRADA BEOGRADA 23. SEPTEMBRA 2009. GODINE

Branislav Nušić je u pravu kada tvrdi da nema smisla izdati predgovor autobiografije. Ako život čovečiji i ima kakav predgovor, on je toliko intimne prirode da se o njemu uopšte i ne piše. Ali se meni predgovorom valja opravdati za ono što sam preduzeo ovaj posao pisanja biografije, kojom se obično bave propali političari, prognani vladari, besposleni penzioneri, bivše dvorske dame i članovi Akademije nauka. I, eto, opravdanja radi, ja moram ovo prvo poglavlje da posvetim predgovoru. Dakle, na ovaj način, rečima Branislava Nušića, koje je citirao profesor Munjiza u svom predgovoru ja vas pozdravljam i želim dobro veče u ime Biblioteke grada Beograda. Dobrodošli. Predivno je videti punu Rimsku dvoranu na predstavljanje knjige profesora doktora Marka Munjize Tuga za bajamama od Dinare do Avale. Knjiga ima epski naslov, ali nije ili, možda u stvari, jeste epska. Podnaslov knjige Autobiografija o spoznaji sebe i duše psihijatrije. Dakle, nije reč samo o autobiografiji – oni koji su knjigu pročitali već znaju, a oni koji nisu videće da je ova knjiga ne samo autobiografija jednog vrednog, odanog, čestitog čoveka, nego prosto nama za nauk kako se kroz život ide i stiže do nekih ciljeva i ideala koji svi imamo.
Knjigu je objavila „Elit medika“ iz Beograda. A o čemu je, u stvari, reč i šta su Bajame? Mene je danas i ovih dana mnogo ljudi pitalo šta su to Bajami. O čemu se, u stvari, radi, govoriće vam večeras gospodin Kosta Dimitrijević, profesor doktor Petar Bokun, gospodin Sima Ćirković, autor je naravno sa nama, a Aljoša Vučković će, kad ga prozovemo, učiniti da nam bude zanimljivo i da pročita poneki odlomak iz knjige.

Izvolite, gospodine Dimitrijeviću.
Kosta Dimitrijević
Poštovani posetioci. Iako mi nije to struka ja sam imao hrabrosti da se prihvatim jednog kraćeg prikaza zaista značajne knjige mog prijatelja i čoveka koga izuzetno poštujem, jednog humanog lekara, profesora Univerziteta, doktora Marka Munjize, koja jeste da ima dugačak naslov, ali možemo tu knjigu možemo najkraće nazvati – autobiografija ili čak pomodno, kao Marlo, Predrag Milojević i drugi što su radili, recimo, antibiografija. Drugim rečima, vi znate da čovek od nauke i kulture obično pri kraju radnog veka izvodi neki bilans, ne samo svog života nego i stvaralačkog rada. Tako je i profesor Munjiza došao na misao da iz svoje uspešne dugogodišnje lekarske prakse uzme ono što je najbitnije, a istovremeno da ne napiše samo svoju biografiju, svoje porodice (zapravo, tu je dao jednu dokumentarnu hroniku Zavoda za mentalno zdravlje), nego slučajeva iz svoje zaista bogate lekarske prakse. U ovom vremenu u kom živimo, na početku ovog novog milenijuma, vi znate, na žalost, da se nalazimo u jednom trenutku bezodgovornosti, tako ga zovemo. Svakodnevno preko medija, a i običnim izlaskom na ulicu srećemo na svakom koraku razne tragedije koje potresno deluju, a da ne govorimo o neizvesnosti života, tako da, ti stresovi koji su u stvari sam naš život, dovode do vrlo teških oboljenja i to je doktor Munjiza jako dobro u svom delu umeo da prikaže.
Druga stvar – postoji jedna takozvana politička kazna, odnosno represija, mogu da kažem, i ovaj koji vam to govori pre jedno petnaestak godina zbog jedne svoje nazovi opasne knjige, čak i u svom listu gde sam radio 35 godina, bio javno proglašen za duševnog bolesnika, pa nisam služio čak vojsku i druge gluposti, da sam čak penzionisan. Sve to nije bilo istina. Ali nije tragedija u toj laži, jer štampa je uvek puna laži i neistine, nego je to da, kad se živi (a pitanje je da li ste zdravi, o tome neću da diskutujem), drugim rečima, ne daju vam da se sazna istina, suština. Tako da iza vas sada ne stoji samo vaše ime koje nije možda ni bitno, nego stoji porodica, stoji društvo, stoje vaši školski drugovi, prijatelji... I oni najedanput saznaju: jao, kažu, vidi boga ti, pa ja nisam znao da je ovaj čovek lud i to posle nekoliko decenija rada u tom sopstvenom listu. I evo do dana današnjeg, iako ja sarađujem i dalje povremeno, nisu našli za shodno – ni moje Udruženje novinara ni književnika da to ispravi. Iako imam, što se kaže, na žalost, čak i potvrdu najvišeg foruma duševne klinike. Jer mi novinari smo često morali... Tuže nas neki direktori, ovi i oni kojima smo se zamerili, jedan sudija nije mogao da to reši i onda me je poslao na veštačenje u duševnu bolnicu zajedno sa tim direktorom koji me je tužio i ja dobijem na 15 strana uverenje da sam navodno zdrav. Onda imam vojnu bukvicu – da sam odslužio tu vojni rok, ali ne vredi. Odete u Udruženje književnika, kažu: pusti, ti si slučaj, odeš u Udruženje novinara, ti si slučaj, nezgodno je...Nisam ja tu važan. Hoću da kažem o klimi koja je oko nas i koja je bila zahvalna za jednu knjigu doktora Munjize. Zato sam se ja i prihvatio. Jer on razbija te tabue. On ukazuje, u stvari, na to zlo koje nas je snašlo. A sada, eto, samo bih još da dodam. Vama je poznat onaj, američki mislim da je vic, u celom svetu se priča. Kaže: neurotičari zidaju kule od vazduha, psihotičari sanjaju u njima, a psihijatri, blago nama, ubiru kiriju. T s kirijom nije kod doktora Munjize, nego je on, blago meni, stvarno imao velikog uspeha kod svojih studenata, a i svojih pacijenata. A sada dozvolite ukratko da vam pročitam svoja osećanja, odnosno onako kako sam ja shvatio ovu knjigu. Neću vas, nadam se ugnjaviti. Trudio sam se da budem jasan, razgovetan, koncizan.
U našem tragičnog vremenu duševnog haosa i duševnog beznađa, decenijama živeći u zemlji sa malo odgovornosti, da bi na kraju 20. veka i s osvitom novog milenijuma, iz poznatih razloga, srpska nacija bila dovedena na sam rub propasti, totalno ugrožena od velikih sila, primorana da egzistira u takozvanom divljem kapitalizmu i pljačkaškoj tranziciji, izložena stalnim stresovima, trošeći najviše sedativa i antidepresiva, prevashodno moramo pozdraviti i izraziti zahvalnost profesoru dr Marku Munjizi za njegovu lekovitu, dragocenu knjigu simboličnog podnaslova Autobiografija o spoznaji sebe i duše psihijatrije. Međutim, moram istaći da pomenuta knjiga nosi, za neupućene, pomalo čudan glavni naslov – Tuga za bajamama od Dinare do Avale. Da ne bude zabune, sam autor je objasnio u iskreno pisanom prologu knjige da je taj neobičan naslov vezan sa asocijacijama na detinjstvo u zavičajnoj Dalmatinskoj Zagori. Rođen je u Lubitovici kod Trogira. Odnosi se na u podnožju Bijele iznikle voćke zvane bajame koji su ga u vidu očišćenog badema, kako napominje, dalje školovale. Najpre u Zagrebu, potom u Splitu, Novom Sadu i Beogradu gde skoro ceo radni vek provodi u Zavodu za mentalno zdravlje, dok je istovremeno na Medicinskom fakultetu zapažen profesor psihijatrije. Sledeći deo naslova knjige – od Dinare do Avale – vezan je za životno bitisanje doktora Munjize. Smatramo da je, razume se, to suvišno objašnjavati. Odmah možemo kazati, pored izvesnih stručnih recenzenata, doktora Petra Bokuna, dr Dejan Lapčević, dr Tomislav Sedmak, dr Dragana Josipović-Kostić i drugi, da je autobiografsko memoarska knjiga doktora Munjize pisana iskreno i veoma analitično zanimljivo, ali istovremeno i naučno studiozno, da u potpunosti osvetljava život, delo i vreme, ne samo autora, nego i njegove generacije. Posebno studenata Medicinskog fakulteta, kao i brojnih kolega na magisterijumima i doktoratima. S pravom dr Bokun ističe da je životni Munjizin put permanentna uzlazna crta, zato što je sve svoje kvalitete podredio radu kao vrhunsko merilo. Dok njegova koleginica, doktorka Dragana Josipović s pravom napominje da je on čovek nemirnog duha, dobrote, iskrenosti, oštroumnosti i nadasve skromnosti. Inače, autor ističe da je ta knjiga o spoznaji sebe i duše koja je istovremeno dragocena građa za istoriju Instituta za mentalno zdravlje, njegove Dnevne bolnice kao i ostalih odeljenja, nastala spontano, bez sistematskog plana. Tako da se sećanja na ljude i događanja prepliću s razmišljanjima na temu prošlosti i savremenosti, dok su poglavlja, umesto uobičajenog hronološkog reda, nastajala po temama i oblastima koja su autora zaokupljala. Takođe pisac napominje da se pri pisanju najviše oslanjao na samospoznaji Berđajeva izbegavajući da samo piše o sebi, nego da na osnovu ličnih iskustava u teoriji i praksi pokuša da pomogne drugima prilikom rešavanja problema čoveka i, naravno, ljudske sudbine. Čitalac će uočiti da se doktor Munjiza, pored kliničke, bavio i socijalnom psihijatrijom, sociologijom i epidemiologijom mentalnih poremećaja. Psihofarmalogijom i grupnom terapijom. On se, kako beleži, usavršavao na svim vodećim klinikama bivše Jugoslavije, gostujući držao mnoga predavanja, posebno u Londonu i Oksfordu. Autor je oko 300 bibliografskih jedinica, 12 knjiga, 49 stručnih i naučnih radova, dok je veoma poznat po uspešnom stručnom izlaganju u amfiteatrima i na medijima. Marko je verovao školi i nastavnicima, dobrim drugovima, ferijalcima, izviđačima, sindikatu, fakultetu, partiji, ali i specifičnoj beogradskoj instituciji – kafani, ističe svesno interesovanje svog kolege, uvaženi profesor Bokun.
Stvaralački delujući veoma uspešno u svojoj struci, gde su pored talenta, kako ističe doktor Munjiza, neophodni upornost, istrajnost i posebno veliki rad, on stalno ukazuje na to da je i na razmeđi dva veka imao prilike u svojoj zemlji da sagleda katastrofalnu epohu sa više društveno-političkih promena koje su se posebno održavale na psihičke promene, jer su se one stalno smenjivale, kao na filmskom platnu ili tv ekranu. Fašistička okupacija, građanski rat, savezničko angloameričko bombardovanje, smena monarhije staljinizmom, komunizmom, samoupravljanjem, socijalizmom, da bi posle rušenja berlinskog zida došlo do sankcija i svakojakih ucena, NATO bombardovanja, raspada ranije Jugoslavije, kao i stvaranja novih država u nas, a i u svetu. Razumljivo da su psihijatri poput doktora Munjize najbolje upoznati kako su se sve te nagle promene odrazile na psihu ljudi, njegovih pacijenata, tako da on beleži:
„Pred mojim očima su se rušili svetovi i stvarali novi. Živimo u značajnom vremenu. Mnogi ljudi zbog očajnog života sve teže održavaju veze sa realnošću. Naša stvarnost je teška i ni malo ružičasta."  Upravo zbog takve rugobne stvarnosti, shvativši da je gotovo sve najvažnije pored našeg društvenog života povezano sa dnevno političkim događanjima, zapravo da od njih zavise, doktor Munjiza se u zrelom životnom dobu, pri kraju svog radnog veka, prihvatio tako značajnog poduhvata da svoje decenijama taloženo životno iskustvo, ne samo u oblasti lečenja psihijatrijskih slučajeva, nego i praćenja celokupne naše kulture, umetnosti i društvenog života da, u stvari, ostvari rekapitulaciju svog rada kroz bitne biografske segmente. Ali, po njegovom mišljenju, da sve to ne bude neka vrsta samo lične životne ispovesti, poput poznatih u velikana svetske književnosti blaženog Avgustina, Žan Žak Rusoa, Andreja Žirada, Karla Popera... sve do Mihizove autobiografije o drugima ili dnevnika psihijatra doktora Kronje, nego je najviše priklonjen stvarnoj želji da ostvari neku vrstu socijalno psihijatrijske autobiografije.  Pri tom odgovornom poslu prevashodno doktor Munjiza ističe humanističko načelo pri profesionalno samostalnom radu, kojim je i u teškim vremenima ostvarivao, po mišljenju uglednih recenzenata, veoma značajno delo. I ostali stručnjaci ukazuju na autorove izvanredne rezultate u vezi sa velikim autoritetom kod studenata kao i na njegovu uspešnost pri lečenju ugroženih pacijenata, takođe posebno i u pogledu uzdizanja porodične tradicije, jer ga po pozivu uspešno nasleđuju kćer i sin. Inače, po svedočenju Dragane Josipović-Kostić, evropski naučni krugovi svrstali su doktora Munjizu među nekoliko najznačajnijih psihijatrijskih epidemiologa u svetu. Pažljivi čitalac ove vredne pažnje i razmišljanja knjige, podeljene na pet raznovrsnih poglavlja, označenih odgovarajućim uvodnim citatima, kao i drugim dokumentarnim materijalima, fotografijama, prepiskama, poveljama i tome slično, počevši od precizno datih svih bitnih biografskih podataka, preko ukazivanja na obiman naučan i stručan rad, kao i na spisak objavljenih i referisanih radova sa priloženim recenzijama i sintezom celokupnog životnog kruga, upoznaće autorovu veliku i svestranu aktivnost. Tu je i Munjizina iscrpna hronologija sa priloženom bibliografijom, spiskom predavanja po pozivu u zemlji i inostranstvu, učešća u značajnim projektima, visoke nagrade. Sve to čini svedočanstvo o sjajnoj piščevoj pregalačkoj aktivnosti, kao i ostvarenim izvanrednim rezultatima u oblasti otkrivanja samospoznaje čoveka. U stvari, tim svojim životnim delom, zasnovanim u vidu aktivnog stvaralačkog čina sa željom da ostvari istinito i realno sagledavanje životne spoznaje, doktor Marko Munjiza smatramo da je u potpunosti uspeo u svojoj osnovnoj nameri: da uspešno otkrije svoju sudbinu, tajne, misli i ideje. Uvereni smo da će ovim mnogo pomoći mlađim kolegama, kao i svim dobronamernim čitaocima koji žele bolje da upoznaju spoznaju životnog smisla, u ovom po mnogo čemu kompleksnom problematičnom našem vremenu. Upravo zato tu autobiografsko memoarsku i naučnu knjigu doktora Munjize o spoznaji sebe i duše psihijatrije, posvećenoj porodici i 45-godišnjici uspešnog rada Instituta za mentalno zdravlje, pozdravljam, sa željom piscu da nastavi dalji humani naučnoistraživački rad u oblasti u kojoj je zaista postigao značajne rezultate.
Hvala vam.
Aljoša, izvoli.

Aljoša Vučković
E, pa ja da počnem. Pošto sad ono što svi napišu ja moram da pročitam. Izvinite, to je mali i kratki uvod. Ja sad čitam ono što je doktor Marko Munjiza, kako se kaže kod nas u Hrvatskom Zagorju, izvinjavam se ako sam ispravio neke, ali nije Munjiza nego Munjiza, dobro, nije sad to ni bitno. Tako, ja sad gledajući mene i njega ja mogu da budem on. A pošto sam ja glumac, a i lični prijatelji, ja bi mom Munjizi da se odužim, da mu pročitam ono što je on u svojoj divnoj knjizi koju sam ja već drugi put pročitao i uživao. Sećanje na Zagreb i vreme provedeno u Splitu za mene je više nego divna uspomena. Bilo je to vreme psihičke zrelosti, izvanrednog druženja u raznim brojnim društvenim organizacijama koje su okupljale mlade. Sve što sam tada naučio razumevanje ekonomije, ljubav prema filmskoj umetnosti, društvena aktivnost, završena škola života, razumevanje socijalne psihologije i načina vođenja sastanaka i konferencija, bila je osnova za potonju i javnu društvenu aktivnost, za opredeljenje za psihijatriju, razumevanje grupne dinamike i grupne terapije i članstvo u Savezu jugoslovenskog dokumentarnog i dugometražnog filma u društvu sa Petrom Lalovićem, doajenom filmske umetnosti kod nas.

Petar Bokun
Obično se smatra da za usjpeh i za ulazak u građansku klasu su potrebne tri generacije. Da nekakav napredan seljak školuje sina da završi neki zanat, ambiciozni zanatlija školuje sina da završi neki fakultet. Jedino umetnici, recimo Meštrovićevskog tipa, mogu da preskoče taj trogeneracijski jaz, nekakvo pravilo. Profesor Marko Munjiza, redovni profesor neuropsihijatrije, je isto tako Meštrovićevski uspeo da preskoči iz one Ljubitovice, iz Dalmatinske Zagore, iz one nemaštine on je postao redovan profesor beogradske univerze. Dakle, to je nešto što je ovako, možda će promaći, a meni je nekako upalo da, obratite pažnju na tako nešto. U svom profesionalnom radu Marko je bio na neki način više matematički orijentisan, a poznato je još od Krečmera da su talenat za psihijatriju i talent za matematiku na suprotnim polovima. On je udružio jednu rijetku osobinu da, recimo, njegova epidemiologija barata u stvari sa statistikom, dakle, nekakvom vrstom matematike. Njegovi cost-benefit radovi, dakle, šta i koliko šta košta, to su praktički rijetkost, raritet, i stvarno je istina da je Marko čovjek koji i u evropskim razmerama ima jednu određenu težinu jer, jednostavno, to su stvari koje psihijatrima koji se opredjeljuju za psihijatriju nekako izmiču. Oni rađe vole ono što je on nas praktički iznenadio tek penzionisanjem. On je više voleo ove poetske stvari – literatura, umetnost – zato je recimo bilo iznenađenje ove fuge, bajami, to tako djeluje poetski, a ne bi se reklo, obzirom na njegov profesionalni višedecenijski rad – govorim o stručnom radu, ne toliko o pedagoškom koji je također bio značajan. Dakle, na neki način on nas je iznenadio svojim opusom, iznenadio nas je sa promjenom, kako bih rekao, da je u njemu čulala ono što u svakom psihijatru ima – ta jedna poetska dimenzija i ona je, kada je on skinuo akademske halje sa sebe i kad više nije bilo potrebe da se bavi tim matematiski stvarima, on se pokazao u jednom svjetlu, koje je sasvim neobičan, čak i za one koji su ga dugo poznavali.
Što se tiče Marka, nas dvojica smo se u stvari zamenili: ja sam rođen u Beogradu a odradio sam radni vek u Splitu, a on je rođen iznad Trogira, a radni vek je odradio u Beogradu. Aljoša će se setiti: prilikom jedne promocije neke moje knjige pjesama, Raša Popov kaže: znaš šta, Ovidije je proteran iz Rima u Odesu, a ti si od Splita do Beograda došao, ti si za toliko manji pesnik. Ja bih to sada prenio i na Marka, dakle, otprilike za tu relaciju je na neki način manje poetski. Ali dobro, i to uporedba je iznad svake sumnje može da zvuči i prepotentno. Dakle, na neki način mi se kolegi Marku iznenađujemo i ugodno iznenađujemo jer je najedanput otkrio tu svoju dimenziju koju je on, kao čovek iz patrijarhalnog sveta proizašao i poštovao je sve te svoje profesore, on je bio na neki način, što se kaže, dobro dijete – slušao je. I tek, odlazeći u penziju, najedanput je napravio, videlo se da je u njemu jedan ogroman potencijal koji ovde pred vama predlaže. Ja ga toliko godina znam da stvarno ja i ne mogu kazati nešto što, kako bih rekao, svaka reč mi se čini normalna za njega, ako kažem i kompliment.
Devedeset i prve, kad sam ja došao iz Splita onako sa devet torba, Marko je drugi-treći dan naletio i kaže: evo ti moje knjižice, uzmi pola. On je imao 12 kredita i nije imao ništa, ali je to tako. Meni nije trebalo, na sreću. Mene je za čitav život kupio sa tom činjenicom da je on meni ponudio pola svoje ušteđevine jer sam došao, već znate kako se dolazilo devedeset i prve. To govori o jednoj trećoj dimenziji, o njegovom humanom potencijalu koji je takođe nešto što, makar se to u lekarskoj profesiji podrazumeva, ali nije uvijek baš tako, ali kod Marka je ova činjenica koju vam govorim, kažem, mene za čitav život kupila i zbog toga neću više mnogo govoriti, jer sve što bih rekao iza ovoga bilo bi da mu podilazim, a njemu ne treba podilaziti jer on je čovjek koji je, rekao sam, napravio jednu vrhunsku karijeru, on je cijenjen, častan i poštovan. On je u svojoj kući uspio da odgoji i da bude, ’ajde da budem malo psihijatar, da bude identifikacioni uzor i za kćerku i za sina i oboje su završili medicinu. I to je katkada teško. Znate kako kažu: deca vojnih muzičara, oni obično odu na suprotnu stranu, a lekarska deca znaju da odu u umetnost, u ne znam koje kuda, ali dobro. On je, dakle, i tu kao roditelj uspeo jer je poslužio kao pozitivni uzor za svoju djecu.
Dakle, ja stvarno ne bih više da vas zamaram.

Aljoša Vučković
Ja naprosto moram malo da skrenem sa one uobičajene prakse da ja budem ovde gost, ja sam prijatelj intimni, kućni, to nije važno, gospodina Marka Munjize, ali mi smo članovi jednog mornarskog kluba, veslamo preko nekih talasa koji su... neću vam pričati o tome. Ali mi je drago što, godinama znam gospodina Munjizu, i sad ovako kad slušam sa strane, gospodin Bokun je lepo rekao: sve što bih rekao bilo bi, u stvari, više nego što je potrebno, tako da ću se ja ipak vratiti onom svom starom zanatu, ono što sam ja studirao, da o gospodinu Munjizi pročitam jedan mali blok iz ove knjige, kako on to reče Fuga za bajamama od Dinare do Avale.
Jedna karijera je duga za pojedinca, ali veoma kratka za istoriju struke. Za proteklih pet decenija desilo se mnogo toga što je uticalo na mene i moju karijeru. Dovoljno je samo navesti velike promene u oblasti informatike i telekomunikacione tehnologije. U školu sam krenuo sa školskom tablom i kredom, a u penziju odlazim sa kompjuterom, digitalnim fotoaparatom, video kamerom i mobilnim telefonom, sa LCD televizorom, satelitskom televizijom, koristeći internet, vršeći prepisku pomoću elektronske pošte, gledajući kablovsku televiziju, kupujući preko on lajn sistema, učestvujući u video konferencijama i slično. Današnji kulturološki najzanimljiviji digitalni fotoaparat koji se mreži u mobilne telefone. Za razliku od klasičnog fotoaparata kojim su rukovali stručnjaci u čiju se radnju odlazilo tek nekoliko puta u toku života kako bi se ovekovečio portret pojedinca sigurnog u svoj identitet, čiji je foto zapis bio namenjen arhiviranju koncepta porodične tradicije, trajanja i kontinuiteta, digitalni fotoaparati su najpre pravili razvlastili fotografe, profesionalne magobe iluzije, a potom, desakralizovali specijalne trenutke u životu pojedinca. Marko, ovo ću ti zapamtiti za ovo: desakralizovali ne mogu da pročitam. Ima neke reči koje ni najbolji glumci ne mogu da pročitaju, znači, demistifikovali specijalne trenutke u životu pojedinca.
Kako ističe Tomić, naš poznati kulturolog: „kulturološki gledano, digitalni aparat, mada namenjen lakoj upotrebi i u svim prilikama, umesto da bude sredstvo koje omogućava ovekovečavanje trenutaka u kojima smo bili, transformiše se u sredstvo dokazuje naše odsustvo iz sopstvenog života. Suočeni sa imperativom 'izloženosti', opsesivno se nameštajući ispred fotoaparata, kalkulišući poželjne osmehe, adekvatne poze i svojevrsnu obavezu da izgledamo uvek tako kao da neopisivo uživamo, postajemo saučesnici jednog lažnog scenarija gde Drugi postaju neka vrsta očekivanog dekora, slučajni ambijenti naše nesigurnosti. Otuda se može reći da u eri vladavine slike i da dominacija digitalnog fotoaparata postaje simptomatično sredstvo jedne usputne socijalizacije namenjene na stvarnost kontakta s Drugim, nego njihovoj konfiguraciji za potrebe fotografije”.
Profesore Munjiza, ja ću doći kod vas da dobijem bar sedmicu. Iako je rečenica vrlo komplikovana i možda će vam izgledati to smešno ne pravdam se ali ja, pošto se srećem prvi put sa teksrtom, malo je teže pratiti misao gospodina Munjize, ali on je i vrlo jednostavan u načinu izražavanja, samo je teže to malo pročitati.

Sima Ćirković
Pred nama je tipografisana povest jednog života, jedna autobiografija o drugima, grupni portret s istorijom, jedan gotivni dar da daš da bi dao drugima, a počinje u Dalmatinskoj Zagori, u zabiti, u epohi koja je daleko, a tako blizu, pred  vratima Salone, pred vratima gde su vladali Tetraosi  a mi smo na posedu njihove zemlje sada. Šta je gotivni dar? Dar da postane ispovednikov ispovednik, da bude redovnik epohe, da bude ličnost koja se sluša i koja sluša, koja tiho sluti tajne koje su u ljudima. Taj tihi dečak koji je došao u Split, u grad koji ima svoju tajnu, koji ima beleg rimski, koji je više od Rima kada se sudarao sa vizantijskim svetom, on je čovek na razmeđi civilizacijskih krugova. On to oseća i nosi. On pamti u sebi onu svetlost koju nisu mogle da sakriju  pergule. On ima u sebi onaj dah kišnice iz onih čatrnja, šterni, gušterni, kako li se sve zovu – odlagališta te vode koja se sliva Mediteranom i koji hodi ka Panoniji, ka svetu tišine, mira, odmeravanja zemlje i traganja za novim svetom, svetom koji ima ideju i u takvom svetu rađa se jedan novi čovek, čovek koji stiče drugo iz drugog reda, drugog habitusa i drugih ideja. Njega prati taj luk od njegove Dalmacije, tamo gde su Dalmati nosili snagu, ljudi iz Panonije koji su imali drugi energiju, ka šumadijskom čoveku, na hrptu gde se dodiruje Šumadija sa Panonijom on će steći svoje veliko obrazovanje, svoj dodir sa univerzom beogradskom koja devetsto pete ima značaj kao i minhenski univerzitet, kao Beč, kao Pešta. On je čovek tihog samozahtevog stila, takva je i njegova knjiga: ispovedanje da bih Te  ispovedao, da bi ti kazao tajnu, da bi ti doneo smirenje. Samo takav čovek može da zapiše, a da mi čitamo. Ne moramo da imamo ovaj moderni kindl da drugi glas kazuje umesto nas. On je glas vodič, on je onaj penjar, onaj loced  koji savlađuje sve brzake, makar ih proizvodio negdašnji Đerdap. On oseća svetlost sa grada Žrnova, gde je danas spomenik Neznanom junaku. On oseća svetlost svoje Dalmacije. On oseća očevu poruku: dajem ti da bih dao. i daje, i nesebično daje, kao što Matavulj kaže: „njegova ruka je razdarušna, štedra, otvorena prema drugom svetu”. Takva je i njegova knjiga.  Čovekoljublje je njena osnovna odlika. To je svet staranja, da bi stvorio nešto novo, nepatroveno, istinito. Svet duše, svet tajne. Čitajte doktora Munjizu.

Aljoša Vučković
Da razjasnim odmah na početku: bajame su zapravo bademi. I pod jednim i pod drugim imenom, ovi oraščasti plodovi koji izlaza sa čvrstim ogrtačem, kako lepo krckaju pod zubima. Bajama je simbol novog života, krepkosti i besmrtnosti, jer se veruje da se iz njenog podnožja može dopreti do podzemnog grada Luzu, boravišta besmrtnosti. U hrišćanstvu bajame se rano javljaju kao simbol koji je povezan sa začećem pa se prikazuju uz devicu Mariju, naročito na srednjovekovnoj ornamentici, što je direktna veza sa antičkim mitom Agdistidisu. Stablo bajame je u srodstvu sa breskvama, šljivama, kajsijama. Njeno drvo je brzopleto, i čim se ukaže prolećno sunce ona pokaže svoje nežne cvetove, a znamo kakvo je prolećno sunce – varljivo i cvetovi nastradaju. Bajame su drvo koje je najotpornije na sušu, ona je kamila u biljnom svetu. Mnogi bajamino drvo nazivaju kraljicom sušnih područja. Kao što fluga u muzici ima tri dela, tako sam i ovaj rukopis podelio na tri odvojene celine, ali istovremeno međusobno povezane. Ovde se prepliću moja strahovanja, strepnje, ali i ostvarenje nekih davnašnjih želja i snova. Fluga je izraz koji se uveliko koristi u građevinarstvu i graditeljstvu uopšte. Ona često pokazuje preciznost neimara. I ja sam nastojao da ovu priču o sebi učinim vidljivom i razumljivom, da iznesem svoje dileme, nadanja i želje. Gradio sam je na onome što sam radio i čime sam se bavio u životu. U stvari, nisam želeo da pobegnem od bajama, rodnog zavičaja i ranog detinjstva. Naprotiv, ono što mi je bilo uvek nepresušna inspiracija, kako lekaru, nastavniku, tako istraživaču ljudske duše.

E evo na kraju, kako to obično biva, govori autor.
Doktore Munjiza, je l’ teško bilo slušati sve ove pohvale?
Pa dobro, malo laskavo, ali verovatno je takav trenutak. Nije baš sve to tako i ne baš toliko teatralno. Ima nekih koji kažu: malo je to meni. Pa, dobro, ja mislim da je to preterivanje. Teško bi bilo da kažem bilo šta drugačije i bolje, nego što su rekla gospoda koju smo slušali, tako da, poštovani prijatelji, koleginice i kolege, želim svima vama da se najsrdačnije zahvalim što ste došli na ovu moju promociju. Još jednom naglašavam: teško je bilo šta novo reći nakon briljantnih izlaganja mojih prijatelja koji su govorili o meni. Nema sumnje da je pisanje autobiografije složen posao, zato mi je bila neophodna velika podrška i pomoć. Bio bi jako dugačak spisak kada bih svima pojedinačno se zahvaljivao. Ipak, želim da navedem neke od njih. To su u prvom redu gospoda i moji prijatelji koji govore večeras na promociji, doajen srpskog novinarstva književnik Kosta Dimitrijević, profesor doktor Petar Bokun, publicista Sima Ćirković i glumac Aljoša Vučković.  Veliku zahvalnost dugujem damama koje su lektorisale ovaj tekst – gospođi Milanki Lazarov, Marini Paunović i gospođici Sokolovski Biljani. Takođe veliku zahvalnost dugujem svojim kolegama, doktoru Ivici Mladenoviću i gospođi Marini Paunović koji su pročitali nekoliko verzija rukopisa pre nego što je on publikovan. Zahvaljujem se recenzentima ovog rukopisa, profesoru doktoru Tomislavu Sedmaku i doktoru Dejanu Lapčeviću.
Više nego topao predgovor u knjizi su mi napisali profesor Petar Bokun, doktor Dejan Lapčević i doktorka Dragana Kostić-Josipović. Likovno tehničko rešenje uradili su Stevan Ognjenović i Zlatko Banašević. Posebno želim da se zavalim izdavaču i njenom vlasniku i direktoru, gospodinu Milutinu Gavriloviću, direktorki Biblioteke grada Beograda, gospođi Jasmini Ninkov i gospođi Snežani Kuzmanović iz službe marketinga Biblioteke grada Beograda.  Najveći teret tokom pisanja je podnela moja porodica koja me je sve vreme podržavala dok sam pisao ovaj rukopis, jer sam dugo vremena provodio za kompjuterom.
Kolege i čitaoci mi zameraju da sam pominjao mnogo imena i događaje ili da sam poranio sa ovakvim tekstom. Nema sumnje da su svi oni u pravu. Velika je stvar što se autobiografija piše samo jednom u životu.  I na kraju, još jednom veliko vam hvala svima koji ste odvojili svoje vreme za ovu promociju i ja vas pozivam da ostanete još kraće vreme u Biblioteci da se poslužite.
Hvala vam lepo. Hvala vam svima. Nemojte žuriti, gore u galeriji je mali koktel koji je autor pripremio.