TRANSKRIPT SA  PROMOCIJE KNJIGE
„UVOD U KLINIČKU PSIHOPATOLOGIJU (Od simptoma do dijagnoze u psihijatriji)

koja je održana u Svečanoj Sali deknata Medicinskog fakulteta u Beogradu 12. oktobra 2009. godine
Profesor Nebojša Lalić, prodekan Medicinskog fakulteta
Da Vas podsetim, mislim da je to izuzetno važno, da je ova knjiga prihvaćena od Veća za specijalističku nastavu kao literatura u procesu edukacije na Medicinskom fakultetu i da je to vrlo značajno. Takođe, mi koji nismo psihijatri primetili smo i registrovali, veće takođe, u onome što je dato i kao recenzija i kao uvod, da se ovaj udžbenik karakteriše jednim sveobuhvatnim pristupom u proučavanju kliničke psihopatologije, znači jednim pristupom koji je pokušao da obuhvati sve što je rečeno u različitim aspektima proučavanja pojedinih psihopatoloških stanja, a da sa druge strane bude… ostane dostupan onima koji učestvuju u edukaciji. Mislim da je to veliki kvalitet, koji je naglašen sa više strana, ta multidisciplinarnost, ali i sveobuhvatnost ove knjige i u tom smislu udžbenik predstavlja osnovu za jednu uspešnu i modernu edukaciju.
Ono što nama ostaje, to je da zaželimo da ovaj udžbenik živi i među studentima i da se dalje dograđuje i da se transformiše, već kako se bude transformisao i edukacioni proces. Eto, toliko od mene na početku, a sada bih dao profesoru Sedmaku reč da nastavi sa daljim sa izlaganjima o različitim aspektima ove knjige.
_____________
Profesor dr Tomislav Sedmak
Veoma mi je drago da sam prisutan i, koleginice i kolege, s obzirom na životno doba da napravim podsetno poređenje sa  knjigom profesora Vujića . Za mene je to bio najteži udžbenik na svetu. Jednu stranicu sam čitao po pola… četrdeset pet minuta, zbog toga što je bila totalna kompilacija određenih stavova koji su međusobno bili kontradiktorni. Tako da, sve što je bilo između tih kontradikcija nije bilo napisano, jer je to tek bio početak pokušaja u našim krajevima da se ostvari celoviti pristup čoveku i psihijatrijskom pacijentu. Naglašavam ove dve stvari, „čoveku“ i „psihijatrijskom pacijentu“  zbog toga što, s jedne strane, psihijatrija ide u društvo, razvija se u tom smeru a, s druge strane, društvo ide prema psihijatriji. Tako da ta granica postaje sve raznovrsnija, sve bogatija i sve više privlači pažnju i psihijatara i socijalnih struktura i delovanja onih koji se bave čovekom na bilo koji način.
Znači taj taj deo, ili taj smer, taj razvoj koji je doveo do ovakve knjige, nosi u sebi elemente apsolutnog iskustva. Ono što zaista predstavlja vrednost, to je spoj od filozofije, preko teorije, preko ideologija različitog tipa, do prakse. Praktičar koji je napisao ovu knjigu, prvo se potkovao svim elementima koji ga objašnjavaju i koji objašnjavaju čoveka koji dolazi kod nas. Taj čovek je toliko složen i toliko raznovrstan da, zaista, po mom iskustvu i po mojoj proceni, zaista nikako ne smemo da shvatimo da se psihijatrija završava na DSM-IV-TR, kako oni to kažu, revizija teksta, ili DSM-V koji treba da bude štampan 2012. godine. To je suženo viđenje sa pozicije nečega što bi trebalo da bude statistička nauka, a pitanje nauke i pitanje čoveka u celini, a naročito pitanje psihijatrijskog pacijenta i nauke je uvek rastegnuto, zbog toga što pojedinac ne odgovara naučnosti. Međutim, ako pokušavamo da shvatimo da od nauke se ide prema pojedincu i od pojedinca prema iskustvu, a iskustvo se potvrđuje kroz nauku, onda je sasvim sigurno da iskustvo svakog psihijatra koji oblikuje svoje iskustvo i oslanja se na znanje koje je ranije stečeno donosi, konačni rezultat ova knjiga.
Knjiga je nešto što treba učiti, možda ružno zvuči da ja u ovim godinama govorim o učenju, ali zaista treba učiti, zbog velikog broja informacija iz različitih oblasti, koje su veoma dobro povezane. Suština je u kompaktnosti poruka i u povezanosti elemenata koji treba da se shvate, kao čovek i kao psihijatrijski pacijent. I suština je u tome što, oslanjajući se na sopstveno iskustvo, pojavljuje se iskustvena selekcija, ne naučna selekcija. Znate, kad se sada pojavi u literaturi, ili u preporukama, ili u protokolima termin EBD, Evidence-Based Medicine, znate, a na kraju kaže treći kriterijum je razgovor ili informacija dobijena od iskusnog stručnjaka, znači, naučnost se negde mora pretočiti u praksu, a ova knjiga garantuje pretakanje u praksu. Znači, ako hoću da naučim šta se dešava sa živim čovekom koji dođe kod psihijatra i šta treba psihijatar da traži, ili dobije, ili razume, onda je zaista u ovom udžbeniku - ja mislim da je čak i više od termina udžbenik, znate - udžbenik je uvek više selektivan, udžbenik bira ono što treba za ispit, a ovde postoji vrsta sveznanja koje je vezano za nastup. Znači, od perifernih elemenata koji doprinose čoveku kao funkciji u društvu i kao pojedincu, do psihijatrijskog pacijenta koga ja treba da upoznam, da obradim, da razumem, da dogradim i da shvatim nekoliko njegovih delatnosti, prvo ideološku, drugo socijalno-kulturnu, treće psihijatrijsku ili psihološku i četvrto telesnu. I sve je ovde napisano. Sve se nalazi tu u punom obliku, uključujući elemente koji nose u sebi onu neprekidnu dinamiku, znate. Kad sam ja čitao Jaspersa, koga takođe citiramo stalno i kada je pomenuo reč fenomenologija, znate, i onda ja kao mlad psihijatar - šta je to fenomenologija…to je neutralni opis viđenog. Tek posle mnogo godina sam ja saznao da su oni naknadno ubacili intencionalnost. E sad, šta je intencionalnost? Pa, to sam ja. Znači, taj prelaz od knjige prema čoveku prolazi kroz psihijatra. A taj prolaz kroz psihijatra je ovde napisan. Znači, sve znanje koje je profesor Munjiza proizveo kao sopstveno iskustvo i proizašlo je iz fenomenologije intencionalnosti i stečenog iskustva. To otvaranje prema napred u velikoj meri se sadrži u ovoj knjizi. Mi možemo da diskutujemo o prošlosti kolko hoćemo, al’ pacijent se rešava u sada i u sledećem trenutku. Ali, da bi se rešavao u sada i u sledećem trenutku, treba dobro biti pripremljen, ostvariti jednu psihološku strukturu samog sebe. A ta psihološka struktura zaista može da se obogati ovom knjigom, gde ima svih oblasti koje čoveka - psihijatra i pacijenta, predstavljaju. I taj način obogaćenja psihijatrije zaslužuje apsolutnu pažnju. Zaslužuje preispitivanje i obogaćenje, zaslužuje upoznavanje teorije, upoznavanje pacijenta, upoznavanje samog sebe i zaslužuje večitu tezu da nikad nismo završen poso. Da svaki sledeći trenutak nosi u sebi usmerenje i razrešenje. Svaki trenutak, uključujući i ovaj sad, nosi u sebi kreiranje sadržaja i kreiranje misaonog procesa koji se odvija u svakom viđenju psihijatrijskog pacijenta, počevši od prvog intervjua. Ko je ta nepoznanica koja je preko puta mene, kako ću da ga posmatram, šta ću da ga pitam? Kako ću preko posmatranja i komuniciranja uspeti da dobijem što više podataka? – ne samo one koje sam ja smislio, ili one koji proizlaze iz moje opservacije, nego i onoga što pacijent kaže sam o sebi i onoga što njegovo kazivanje nosi kao poruku za razumevanje njegovog psihičkog stanja. I naravno, dodatna stvar koja se u velikoj meri provlači kroz knjigu jeste da niko nije potpuni psihijatrijski pacijent, niko nije potpuno bolestan. Znači, kad god se radi o psihijatrijskom pacijentu, mora se tražiti i zdravlje. Mora se tražiti stepen očuvanosti, stepen socijalnosti, stepen razvijenosti ličnosti i stepen telesnog funkcionisanja. I to ide neprekidno iz jednog pacijenta u drugi, neprekidno zahteva složenost, zahteva pažnju, zahteva sređivanje podataka i zahteva, naravno, razmišljanje. Jer jedna stvar koja medicinu, psihijatriju, razlikuje od medicine jeste na primer pitanje spoznaje čoveka. Druge grane medicine delimično svedu svoju delatnost na istoriju bolesti vezanu za deo tela, a psihijatar mora da upozna razvoj ličnosti, mora da upozna istoriju čoveka. Tako da premorbidna istorija je isto istorija bolesti. Sve ono što se sazna iz premorbidnog toka života služi za razumevanje aktuelnog događanja koje se zove psihijatrijska bolest i onoga što je takođe veoma naglašeno u ovoj knjizi, to je nepotpunost granica između entiteta i neprekidno pretakanje jednog entiteta u drugi, do konačnog pitanja da li postoji konačna dijagnoza u psihijatriji. Konačna može da bude za danas, a sutra može da bude već drukčija, a kroz deset godina može da bude sasvim drugačija. Ali taj protok razumevanja ljudskog razvoja, taj sistem dogradnje onoga što predstavlja sadržaj psihijatrijske bolesti, najbolje može da se razume zaista kroz pažljivo, pažljivo studiranje, pažljivo učenje, pažljivo razumevanje i taj integralni elemenat, koji je obezbedio da se određene škole, određeni pravci, određeni autori pojave kao obuhvatni, kao povezani, je od najvećeg značaja. Tu prosto svako poglavlje nosi u sebi iznenađujuće elemente celine. Znači, svako poglavlje nosi celinu, svaka celina ima vezu sa drugim celinama.
Još nešto što je takođe ekstremno važno, a to je rečnik na kraju knjige. Taj rečnik, na primer, za neke pojmove već pokazuje svoju vrednost u poređenju sa onim klasičnim psihijatrijskim rečnikom koji je toliko dugo u upotrebi, ali je u poređenju sa ovim, Kinsi i Kemebel, kako se to kod nas kaže, on je postao siromašan, zato što niti je pratio razvoj struke, niti je proširio delatnost prema pojmovima i prema situacijama koje nose u sebi celinu čoveka.
Ja smatram da je toliko od velikog značaja za ovu knjigu i od velikog značaja za dalje proučavanje svega onog što je u njoj. Apsolutno novina za mene i osveženje, zahvaljujući  jasnoći i zahvaljujući sveobuhvatnosti. Hvala.
Sada dajem reč profesoru Jovanu Mariću.
Profesor Jovan Marić
Hvala. Drage kolege i koleginice, profesor Munjiza je u poglavlju koje je naslovio Zahvalnost, u drugoj, trećoj rečenici, zahvaljujući se učiteljima sa Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, mene stavio na četvrto mesto, posle stvarno doajena i vrhunskih učitelja, profesora Stojiljkovića, profesora Milovanovića, profesora Vesela. Iako to hrani moj profesionalni narcizam, ja mislim da je on napravio malu omašku, da ne kažem nepreciznost  jer, ako vas neko ko je, pretpostavljam drugu godinu, čini mi se, u starosnoj penziji, stavi iza učitelja, onda vi morate da se osećate mnogo, mnogo starijim, a ja sve još uvek imam iluziju da sam mlad. No, šalu na stranu, profesor Munjiza je napisao jednu, kao što vidite, jako veliku i debelu knjigu, 700 stranica i vi možete na razne načine prikazivati knjige. Neki u ovoj sali se sećaju da se pre tridesetak godina prikazivala, bolje rečeno ocenjivala neka knjiga sa naslovom „Kad su cvetale tikve“ i po partijskim organizacijama, koje je trebalo da iskritikuju tu knjigu, jer je knjiga bila dobrano žestoka kritika postojećeg sistema ondašnje SFRJ i vladajućeg sistema komunističkog, da tako kažem, Josipa Broza Tita, po partijskim organizacijama se čula najčešće ovakva rečenica: „Knjigu nisam čitao, ali o njoj jako loše mislim“. Ima drugi način jedan, a to je „profesionalni komentatori“, da tako kažem, koji maltene svake dve nedelje komentarišu neke knjige - ja sam jedno vreme bio u toj situaciji - i ne stignu da pročitaju knjigu. I onda mnogo lepo, verovatno iz nekog osećanja krivice, mnogo lepo govore o toj knjizi. I onda se meni desila takva jedna greška, pod navodnim znacima, posle promocije mi je prišao jedan čovek i kaže: „Vidi se da nisi pročitao knjigu, mnogo si lepo pričao o njoj“. Elem, ja sam knjigu pročitao, uložio sam taj napor i lepo ću govoriti o njoj. A to znači sledeće: knjiga je – pošto sam ja takođe pisac nekih udžbenika, znam kako je to đavolski težak i vrlo odgovoran posao – profesor Munjiza, naravno u vreme kada je sazrelo njegovo umeće, da tako kažem, i kao psihijatra i kao prosvetnog radnika, sintetizovao sve ono što je tokom, verujem, četrdesetak godina svoje kliničke prakse i prosvetne prakse složio i cementirao, sedimentirao, kako god hoćete, stavio je ja mislim u ovu knjigu. Malopre je kolega Sedmak govorio o psihologiji koju je učio od profesora Vujića. Postojala je još neka psihologija iz koje smo mi učili, profesora Vesela „Medicinska psihologija“, pa jedno dobro poglavlje profesora Stojiljkovića.
Ja mislim da je u knjizi profesora Munjize najbolja psihologija koja je do sada napisana u raznim knjigama, udžbenicima u nas. Ja to potpuno odgovorno mogu da kažem, jer se sećam da sam imao muku dok sam ja obrađivao, u okviru svog udžbenika tu psihologiju, pa je trebalo da bude kratko napisano, uslovno rečeno, da studenti ne bi trošili energiju – to je bila neka naša doktrina, ne bi trošili energiju učeći definicije o opažanju, inteligenciji i tako dalje, a onda potroše svu energiju, a treba mnogo više da znaju o šizofreniji, depresiji, anksioznosti, alkoholizmu i tako dalje, što jednom lekaru opšte prakse mnogo više treba nego neke teorije o inteligenciji, ili emocijama, i tako dalje. Profesor Munjiza je to obradio na gotovo dve stotine stranica, sa brojnim tabelama, sa nekim grafikonima, citirajući naravno obimnu literaturu i mislim da je to tako dobro uradio da je to veliki kvalitet ove knjige. Dakle, medicinska psihologija, ono što mi zovemo psihijatrijska propedetika sa poremećajima psihičkih funkcija je izvanredno obrađena u ovoj knjizi i to je - samo to, pa je dovoljno da knjigu nabavite i pročitate, odnosno učite iz toga. Ja sam obratio pažnju, posebno me je intrigirala jedna tema i milo mi je što je to stavio u okviru psihičkih funkcija, a to je poglavlje o moralnosti, jer ja se nekako doživljavam ili bar imam opet i neku iluziju da sam jedan od pionira koji se borio za to da moralnost bude deseta psihička funkcija čovekovog mozga. Ja znam da je profesor Munjiza takođe obrađivao socijalno-psihološke, patološke, u stvari, pojava koja korespondira sa moralnošću i da je, koliko ja shvatam, prihvatio da je moralnost jedna od psihičkih funkcija čovekovog mozga, čak je dao i neke šeme poremećajima moralnosti kao psihičke funkcije i hvala mu na tome i ja mislim da je to, uzgred budi rečeno, ispravno.
Posebno sam obratio pažnju kako je izašao iz problema, opet pod navodnim znacima, definisanja homoseksualizma, odnosno poremećaja nagona i uopšte homoseksualizma kao takvog, s obzirom na nedavne, je li, probleme u našoj zemlji u vezi s tim, i moram reći ustručavanje psihijatara da komentarišu tu pojavu koja je bila dobrano komentarisana, kao što znate, u mnogim medijima u nas u vezi sa ovom nesrećnom, ja bih rekao, paradom ponosa, koja se i nesrećno tako naslovila - kao da bi ostali mi, koji nismo homo trebalo da se stidimo i da pravimo neke parade stida, maltene, jer je stid verovatno suprotno, tu negde suprotno od ponosa. Naime, profesor Munjiza to vešto eskivira, uslovno rečeno, eskivira zato što koristi sva naučna znanja da je to varijetet ljudske prirode, što i jeste, i pominje one dve, poznate, što kažem na žalost u medijima malo ko se usudio - ja jesam - da pomenem da postoje dve jasne dijagnoze u vezi s tim, a to je F66.0 disordo orientationis sexualis, dakle poremećaj seksualne orijentacije, gde ego, naročito u adolescenciji sa, to sve navodi naravno profesor Munjiza u svojoj knjizi, sa petnaest – šesnaest godina ima konfuziju seksualne orijentacije i zahteva čak i lečenje, to sve jasno piše u međunarodnoj klasifikaciji bolesti. A isto tako postoji i onaj egodistoni homoseksualizam F66.1, zapravo, kako beše, orientatio sexualis egodystonica, gde se ego buni kad prepozna svoje homoseksualne porive i opet traži, zahteva lečenje. Dakle, mnogi psihijatri preskaču verovatno ovo zato što se plaše da ne bi došli na stub srama, da tako kažem, e da ne uvažavaju različitosti među ljudima. Mi naravno, kao psihijatri koji smo radili sa tom populacijom, znamo sve muke koje ima ta populacija u organizaciji sopstvenog života, ali jedna egzibicionistička parada, po mom shvatanju, zaista nije bila potrebna i ja sam hrabro dao dosta intervjua, podržavajući i gradonačelnika Đilasa koji je, čini mi se, vrlo ispravno rekao da je to nešto što treba da ostane samo u krugu četiri zida, kao intimna stvar svakog pojedinca.
Ja sam posebno obratio pažnju još na jedno, a vezano za događaje, još na jedno poglavlje vezano za događaje koji se nas tiču, opet naše stvarnosti, a to je pitanje agresije, nasilja, što mislim da će biti u ovom veku i u godinama koje dolaze, ako hoćete, svetski problem. Ja  sam živeo u jednoj zemlji tri godine, koja je prepuna tog nasilja, kriminala i mislim da će to tek doći, uostalom futurolozi kažu da će 2050. godine uzrok smrti broj 1 biti ubistva, samoubistva broj 2, zadesi, nesreće broj 3, a tek na četvrtom mestu bolesti, jer će do tada medicina, očekuju, preko sten ćelija umeti da, moći da proizvede rezervne organe, svi će imati svoje rezervne organe u nekim tamo bankama organa. Oni naravno koji budu, a tu verujem da ima i onih koji će dočekati 2050. godinu, da li će tako biti ili ne – videćete, ali javićete nam, naravno (…). Da, u svakom slučaju, u svakom slučaju proučavanje agresije, a ja to dobro znam kao višegodišnji sudski psihijatar, mislim da je nešto što je jako intrigantno, što je uvek savremeno i što će dugo, dugo biti u žiži interesovanja, a mislim da to najviše pripada nama psihijatrima, naravno i pravnicima i mnogim drugim strukama, psiholozima, i profesor Munjiza je zaista to obradio opet na jedan sveobuhvatan način, psihopatologiju sudske…u sudskoj praksi, dakle nešto što zaista zavređuje pažnju i vi ćete mu čestitati na tome, osetio šta je to što će biti po mom shvatanju, takođe, interesantno u godinama koje slede.
Postoje neka poglavlja koja su takođe napisana od strane jednog psihijatra, malopre je rekao profesor Sedmak, sa nespornim iskustvom i ja to jako volim što su ta poglavlja napisana upravo u ovoj knjizi, jer to su poglavlja koja su vezana za psihopatologiju svakodnevnog života, za običaje, za  običaje ako hoćete, karakterologiju naroda, jer profesor Munjiza opisuje običaje Srba. Ja sam isto nešto pisao o tome, ali mislim da kroz velika poglavlja koja je profesor Munjiza u ovoj knjizi posvetio tim problemima, tačno se vidi da o tome… kako o tome razmišlja čovek koji ima iskustva u radu sa živim ljudima. Za razliku od nekih, uzimam sebi slobodu da pomenem ta imena, na primer Bojan Jovanović, Žarko Trebješanin, tačno se iz njihovih knjiga i nastupa i medijskih, vidi da nemaju iskustva u praktičnom radu, da su, uslovno rečeno, suvi teoretičari, a mislim da o takvim pitanjima najbolje i najkompetentnije zaista može da govori neko ko ima iskustvo u radu sa živim ljudima. Mislim da psiholog Žarko Korać, koji je jedno vreme često komentarisao razne pojave, to vrlo dobro zna i izbegava svaku priliku da se na takav način upliće u nešto što je vezano, kažem, za ljude sa praktičnim kliničkim iskustvom i ta poglavlja su izvanredno obrađena u ovoj knjizi i mislim da to je takođe jedan veliki plus na tegu onoga što preteže u kvalitetima ove knjige.
Naravno, pomenuo je kolega rečnik, ja sam čak brojao, ima preko hiljadu ili odrednica, na kraju preko stotinu stranica, gde je to isto vrlo teško, kolko se sećam malo je bilo u nas naših domaćih autora, uglavnom smo prevodili te rečnike psihijatrijske, psihološke. Krstić mislim da je pisao i još neko takve rečnike i ovo je takođe jedan veliki posao to uraditi, izvanredno olakšava pristup mnogim pojmovima, ukoliko bi bilo nedoumice. Ja ne bih bio ja kada ne bih nešto malo i kritikovao. Meni jako smeta da, pošto sam ja rekoh vam već po ko zna koji put, isto pisao neke knjige, onda volim da sam, stotinu puta izvršim korekturu. Ima nekih, uslovno rečeno, štamparskih grešaka. Nije to strašno kad se nađu greške u tekstu, ali ja baš ne volim kad se nađu u naslovima. A i moram reći da, sad pravim šlagvort za završnu svoju rečenicu - inače to ne bih radio, profesor Munjiza mi je rekao „Nemoj, molim te, samo da pričaš viceve“, ali ja to ipak moram, jer ne bih bio ja kad ja to ne bih uradio, dakle, profesor Munjiza je mene citirao, citirao moju knjigu „Kakvi smo mi Srbi“, sa malom greškom „Kakvi smo mi to Srbi“. Moram reći da to to su mi mnogi govorili da, i mnogi je tako doživljavaju tu knjigu „Kakvi smo mi Srbi“ - „Kakvi smo mi to Srbi“, a onda su me na nekim promocijama pitali „A profesore, što niste naslovili knjigu „Kakvi smo mi bre Srbi““, jer to bre oslikava nas Srbe, a to sve govorim namerno jer ima dosta teksta o karakterologiji  i uopšte o psohopatologiji karaktera u knjizi profesora Munjize, a ja sam se onda na toj promociji setio pa ću vam ispričati jedan vic. Naime, sadili su drvo mira posle Dejtona Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović i Milošević predlaže da to drvo mira bude breskva. Ova dvojica kažu „A, ne može breskva, ima ono bre, podsećaće uvek na Srbe, ne dolazi u obzir“. Franjo Tuđman naravno predlaže da bude kajsija, ova dvojica kažu „Ne dolazi u obzir ima ono kaj, i to će uvek podsećati na Hrvate, ne može“. Alija Izetbegović predlaže da bude vinova loza. Ova dvojica kažu „Ima li veze vinova loza s Muslimanima? Nema. Ajd nek bude vinova loza“. Posadi se vinova loza, lupi se Sloba po glavi i kaže „Al smo ispali naivni, treba da ozeleni, a mora i da se obrezuje“. Hvala. Prodekan Lalić mora da ide, a sada reč ima primarijus doktor Dragiša Ranđelović, vršilac dužnosti direktora psihijatrijske bolnice „Laza Lazarević“
______________
Prim. dr Dragiša Ranđelović
Hvala lepo. Ja ću posle ovako detaljnih, iscrpnih izlaganja o knjizi profesora Tome Sedmaka i profesora Marića zaista nastojati da budem veoma kratak i da to izlaganje bude sa aspekta kliničara-praktičara. Dakle, profesor Munjiza je napisao jedno delo koje ima… je namenjeno širokoj publici, stručnoj i onoj običnoj publici koja ima pretenzije da se bavi čovekom i čovekovim duševnim životom uopšte.  Za nas u stručnoj publici od velike je koristi u svakodnevnom radu, zato što na jednom mestu je dat sveobuhvatan pristup svim važnim oblastima savremene kliničke psihopatologije, počev od dinamskog pristupa, socio-dinamskog pristupa, neurofiziološkog, bihevioralnog i svih onih drugih relevantnih za ovu oblast, za ovu materiju uopšte. Zato što na jednom mestu su obuhvaćene mnoge oblasti, teorijski i praktični pristup velikom broju psihopatoloških simptoma i znakova. Zato što nas na veoma koristan način vodi kroz mnogobrojna aktuelna područja psihopatologije, savremena ispitivanja i pregled pacijenata, do lakšeg koncepta radne, privremene ili definitivne dijagnoze i, kako profesor Sedmak reče, definitivna dijagnoza znači samo za danas, a već sutra počinje sve iz početka. Zato što je u ovo delo ugrađeno i ogromno, višedecenijsko praktično iskustvo autora. Onoj običnoj čitalačkoj publici, zato što je delo napisano izuzetno razumljivim jezikom, lako se čita i lako se razume. Zato što je na originalan način obuhvaćeno više interesantnih oblasti: psihopatologija svakodnevnog života, običaji, verovanja, zablude i psihopatologija, neke kolektivne arhetipske osobine naroda, njegovog karaktera i psihopatologije, sličnosti i razlike između socijalne i individualne psihopatologije. I, jer je dat – kao što rekoše moji prethodnici, takođe jedan obiman rečnik odrednica pojmova i simptoma i opisanih na onaj način razumljiv svakom čoveku, svakom čitaocu koji nije toliko blizak, odnosno koji nije toliko stručan ni upućen u ovu oblast grane… ovu oblast medicine. Iz tih razloga ja izražavam jednu neizmernu zahvalnost profesoru Marku Munjizu za ovako obimno, iscrpno delo u koje je on uložio ogroman napor i podario nam ga. Nama, praktičarima, kao nešto što možemo svakodnevno koristiti i podsećati se da nam je posao koji obavljamo vezan za čoveka i da pred sobom uvek posmatramo čoveka, ne samo bolest nego, kako reče profesor Toma Sedmak, i ono što je zdravo u njemu. Hvala.
Profesor Marko Munjiza, autor
Hvala puno Dragiša. Pa sad, šta autor da vam kaže posle ovako briljantnih izlaganja i govora i o meni i o knjizi, zbilja može da se shvati da je knjiga jednim delom kao nekakav priručnik, a onda od prilike, jedan sveobuhvatan tekst koji šeta kroz čitavu psihopatologiju.  Pošto sam se u međuvremenu, pišući ovo, opismenio bar toliko da je lektoru trebalo maltene godinu dana da sve ispravi nejasnoće, onda mi je mnogo lakše da ovih nekoliko redova preko jedne strane pročitam jer, zbilja, nešto novo kazati posle profesora Sedmaka, profesora Marića i primarijusa Ranđelovića, zbilja u ovom trenutku to nisam u stanju.
Znači, pošto ovde ima i kolega i prijatelja koji nisu iz naše struke, nisu psihijatri, ima iz drugih grana medicine i tako dalje, onda je sasvim u redu da ja kažem dame i gospodo, poštovani prijatelji, koleginice i kolege, želim svima vama da se najsrdačnije zahvalim što ste došli na ovu promociju. Šteta, ali izvinili su se, nisu mogli da dođu doajeni naše psihijatrije profesor Dušan Petrović, profesor Josif Vesel, nisam uspeo da nađem profesora Jerotića. Teško je bilo šta novo da kažem nakon briljantnih izlaganja mojih prijatelja, koji su govorili o meni kao autoru i knjigama koje su pred vama. Misli se ne samo na „Uvod u kliničku psihopatologiju“ nego i na „Autobiografiju o spoznaji sebe i duše psihijatrije“ koja takođe u foajeu može da se vidi. Za vreme pisanja uzor su mi bili brojni domaći i strani autori, ovde samo da pomenem akademika profesora Vladimira Vujića, za koga ste već čuli i druge domaće autore, a od stranih to su Karl Jaspers, Fišer iz Engleske i drugi. Nastojao sam da tekst ne bude isključivo fenomenološki, a još manje filozofski pristup ovoj materiji. Želeo sam da on bude zasnovan pre svega na kliničkom iskustvu, uz detaljan prikaz opšte psihopatologije. Dao sam širi osvrt na psihopatologiju razvojnog doba, forenzičku i porodičnu psihopatologiju. Da bih čitaocu olakšao razumevanje ove složene materije, pored šireg osvrta na kliničku psihopatologiju, dao sam kraći također osvrt na sociologiju mentalnih poremećaja i socijalnu patologiju, običaje, verovanja, zablude i psihopatologiju, nacionalni karakter i psihopatologiju, psihopatologiju svakodnevnog života i tako dalje.
S obzirom da klinička psihopatologija predstavlja osnovu kliničke psihijatrije, učinilo mi se korisnim da dam širi prikaz vodećih simptoma i sindroma u kliničkoj psihopatologiji, kao važnoj oblasti sindromske psihijatrije. Postoji podnaslov knjige „Od simptoma do dijagnoze u psihijatriji“. Želeo sam da čitaocima pomognem u boljem kritičkom osvrtu na psihijatrijsku dijagnozu, da dam osvrt na prvi intervju u kliničkoj praksi, savremeni prikaz psihičkog statusa, pomoćne dijagnostičke metode,osvrt na klasifikaciju psihijatrijskih poremećaja, poremećaja ponašanja. Nadam se da će knjiga biti od koristi   svim profilima stručnjaka koji se bave zaštitom i unapređenjem mentalnog zdravlja i široj kulturnoj javnosti. U tekstu sam dao osvrt na klasičan prikaz pojedinih psihopatoloških sindroma. U novijoj literaturi koriste se i novi izrazi i pojmovi. Da bih čitaocima olakšao korišćenje ovog teksta, u prilogu sam dao opširan i detaljan rečnik važnijih simptoma i sindroma, to ste već čuli kolko ima odrednica i ovde sam nastojao da ovaj prilog bude klinički osvrt na pojedine simptome i sindrome psihopatologije u kliničkoj psihijatriji.  Želja mi je bila da pojedini delovi mogu da se koriste kao posebne, zaokružene celine, ali da ceo tekst bude sveobuhvatan. Priprema ovog teksta oduzela je dosta vremena, rukopis sam spremao skoro pet godina. Tokom celog vremena imao sam veliku pomoć i podršku brojnih kolega, bio bi jako dugačak spisak kada bih se svima pojedinačno zahvaljivao. Danas i ovde ipak želim da navedem neke od njih. To su u prvom redu moje kolege i prijatelji koji govore danas na ovoj promociji, profesor Tomislav Sedmak, profesor Jovan Marić i primarijus Dragiša Ranđelović. Ovde spadaju recenzenti ovog teksta. Za Medicinski fakultet recenziju su napisali profesorka Ljubica Leposavić i profesor Nikola Ivanković, na osnovu koje je veće za poslediplomsku nastavu ovog fakulteta prihvatilo ovaj tekst za usavršavanje lekara i drugih saradnika koji se bave psihički obolelim čovekom.
Korisne sugestije i odlične recenzije napisali su mi kolege za senat Beogradskog univerziteta profesor Miroslav Simić i profesor Tamara Džamonja Ignjatović, sa Fakulteta političkih nauka, profesorka Veronika Išpanović Radojković, sa Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, profesor Petar Opalić sa Filozofskog fakulteta, koji je na žalost u međuvremenu preminuo, profesor Dimitrije Milovanović sa Medicinskog fakulteta, koji je isto prošle godine umro i profesor Petar Bokun sa Fakulteta dramske umetnosti. Više nego topao predgovor u ovoj knjizi napisao je akademik profesor Dragan Švrakić. Veliku zahvalnost dugujem korektoru i lektoru ove knjige, Zori Tvrtković. Posebno se zahvaljujem gospodinu Milutinu Gavriloviću, vlasniku Elit-Medice iz Beograda, koji je stao iza mene i pomogao mi da ovaj rukopis bude publikovan i lepo likovno, grafički i tehnički uređen. Zahvaljujem se farmaceutskim kompanijama koje su pomogle izdavanje ove knjige, pre svega farmaceutskoj kompaniji Galenika. Stvarno se najsrdačnije zahvaljujem kolegama koji su došli na ovu promociju i van Beograda, iako je to najgore vreme u 12 sati u sred radnog dana. Veliku zahvalnost dugujem katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta i kolektivu Instituta za mentalno zdravlje. Zahvaljujem se doktoru Slavoljubu Milojeviću, gospođi Neveni Berđenović, magistru Tatjani Zogović, doktorki Ivani Đorđević, doktorki Snežani Đorđević, Igoru Rakoviću, Dejanu Todoroviću za pomoć oko prevoda više članaka i tekstova. Maji Kaličanin se zahvaljujem na pomoći oko izrade crteža i ilustracija u ovoj knjizi. Posebno takođe želim da se zahvalim koleginicama i kolegama iz farmaceutskih kuća koji su pokazali interes za ovaj rukopis, bar za sada. Najveći teret tokom pisanja i ove knjige podnela je moja porodica. Celo vreme me je hrabrila i podržavala i ovom prilikom zahvaljujem se svojoj porodici na razumevanju. Knjigu sam posvetio utemeljivačima stručno-naučne kliničke psihopatologije naše sredine, akademiku profesoru doktoru Vladimiru Vujiću i profesoru Srboljubu Stojiljkoviću i svojim učiteljima, što je naglasio i profesor Jovan Marić, profesoru Dimitriju Milovanoviću, profesoru Maksimu Šterniću i profesoru Veselu.
I na kraju, da vam stvarno ja ne oduzimam vreme, još jedno veliko hvala svima vama koji ste odvojili svoje vreme i uveličali ovu promociju. Nešto kratko će da kaže direktor Elit-Medice, gospodin Milutin Gavrilović, a posle vas pozivam na jedno osveženje, da ne kažem koktel, pošto nema ića, samo pića. Hvala lepo.
Milutin Gavrilović, direktor izdavačke kuć“Elit- medica“ iz Beograda
Ja želim ispred izdavačke kuće Elit-Medice, koja je izdavač ovog briljantnog dela profesora Marka Munjize, da se zahvalim dekanatu što je dozvolio da se ova promocija održi u ovom visokoškolskom hramu. Zahvaljujem se i profesoru Nebojši Laliću, koji je dao uvodnu besedu, iako je bio izuzetno sprečen da dođe. Posebno bih se zahvalio na briljantnim izlaganjima profesoru Tomislavu Sedmaku, profesoru Jovanu Mariću i primarijusu doktoru Dragiši Ranđeloviću.  Ne mogu da se ne zahvalim našem uvaženom profesoru, autoru knjige, Marku Munjizi. Imali smo čast i zadovoljstvo da pre dvadesetak dana promovišemo njegovu knjigu gde je on jedno svoje briljantno takođe autobiografsko delo promovisao u Narodnoj biblioteci. Tada je bilo jedno tri puta više publike, ali to ne znači da ja ne želim da se zahvalim vama koji ste odvojili vreme da se ova naša promocija nekako smatra svečanijom i lepšom.
Marko Munjiza ne samo da je dobar čovek, Marko Munjiza je vrsni stručnjak, Marko Munjiza je dobar kolega, Marko Munjiza je patriota i u svom autorskom delu je spomenuo sve strukture svog jednog mrežnog putovanja Benkovac-Trogir-Drniš-Zagreb-Novi Sad-Beograd. Sva ona mesta u kojima se on školovao, u kojima je sticao stručna saznanja, gde je svojim praktičnim radom usavršavao sve ono što je naučio, a vidimo da se i na izvanredan način zahvalio svojim profesorima i svojim saradnicima, svojoj familiji koja je itekako bitna u davanju podrške ovako jednom vrsnom autoru, radnom mestu ustanovi – Institutu, gde je proveo ceo svoj radni vek, jer bez ovako jednih kompleksnih razumevanja nemoguće je napisati ovako jedno sveobuhvatno delo. Vidimo da nekakvih propusta nije bilo, a obzirom da se u okviru izlaganja, ovih lepih izlaganja prethodnika spomenula psihopatologija svakodnevnog života i ovog puta moram da potvrdim da je delo, šesta knjiga profesora Marka Munjiza napisana, upravo tako se i zove i da će uskoro i ona ugledati svetlost dana. Dok ona ne izađe, još jedanput vama hvala i dođite gore na drugi sprat na jedno osveženje.
Profesor Marko Munjiza
Hvala lepo, svima stvarno od srca. Evo, ja vas i lično pozivam gore u klub, to je na drugom spratu, da se malo osvežite, pošto je ipak dan topliji nego što je najavljeno. Hvala lepo.